"Osjećala sam njegovo odsustvo" Majka podijelila svoje iskustvo, evo šta se desilo sa njenim sinom kada mu je kupila mobilni telefon

U knjizi piše:

“Kada je imao trinaest godina, muž i ja smo mu kupili mobilni telefon jer ga je toliko želio, a i mi smo željeli da mu ga poklonimo. Gledali smo kako polako nestaje. Više nije crtao, čitao niti pisao, a u kući više nije bilo nijedne pjesme.

Čak i kada je bio u mom društvu, osjećala sam njegovo odsustvo. Čak i kada nije bio na telefonu, njegove misli su bile negde drugdje. Nije bio zaista prisutan.

Njegove oči su se promijenile. Njegov pogled je bio dosadan, umoran. Oči koje su nekada bile tako svijetle, tako prodorne, izgubile su sav svoj sjaj na ljepoti. Čejs je pronašao svoje mjesto u svom mobilnom telefonu. Bilo mu je lakše da postoji tamo nego u sopstvenoj koži.

Ovo je bila katastrofa, jer samo na sopstvenoj koži možemo otkriti ko smo. Tada naše telo reaguje i daje nam signale. Kada nam je dosadno, pitamo se: „Šta bih volio/voljela da radim?“ Uzimamo papir i olovku, idemo u šetnju šumom, do igrališta, možda uzmemo lopatu i idemo da kopamo u bašti.

U trenutku koji slijedi dosadu, saznajemo ko smo zaista. Tada pronalazimo sebe. Poslije dosadne dosade dolazi samospoznaja. Ali prvo, moramo da izdržimo taj neprijatan međuperiod.

Upotreba mobilnih telefona od strane dece je velika briga za roditelje. Brinemo se da gledaju neprikladan sadržaj i stiču iskrivljenu predstavu o seksualnosti, gube kontakt sa stvarnošću i usvajaju iskrivljen – jako filtriran – pogled na to šta znači biti čovek. Ono što me najviše brine je činjenica da im stavljamo telefon u ruke i lišavamo ih osjećaja dosade.

Odgajamo generaciju pisaca koji nikada neće početi da pišu, kuvara koji nikada neće uzeti šporet, sportista koji nikada neće šutnuti loptu, muzičara koji nikada neće uzeti gitaru i početi da sviraju – napisano je.

Kupovina prvog mobilnog

– Prije nekog vremena sam gostovao u podkastu sa rukovodiocem iz Silicijumske doline koji je igrao ključnu ulogu u stvaranju i širenju mobilnih uređaja. Pitao sam je koliko su njena djeca imala godina kada im je kupila prve mobilne telefone. Ona se nasmijala i rekla: „O ne, moja djeca nemaju mobilne telefone.“

Oni koji lansiraju mobilne telefone su kreativni ljudi koji žele da i njihova deca budu kreativna. Da postanu ljudi koji proizvode, a ne konzumiraju. Oni ne žele da njihova djeca traže smisao, uronjena u svoje pametne telefone, jer su dovoljno pametna da ga pronađu negdje drugdje. Oni su dobro svjesni da su mobilni telefoni dizajnirani da nas odvrate od nas samih i da nas učine zavisnim od onoga što se dešava u spoljašnjem svijetu.

Ako nikada ne zavirimo u sebe, ako ne zaronimo dovoljno duboko u svoje unutrašnje ja, nikada nećemo otkriti svoje pravo ja i postati ono što smo stvoreni da budemo.

Moj muž i ja smo stalno pričali o našem sinu, koji je sve više bio odsutan, ali nismo ništa radili. Moje šesto čulo mi je govorilo da postaje zavisan od telefona, što utiče na njegovo odrastanje, razvoj i unutrašnji mir.

Ali sam se plašio da ću ga oduzimanjem telefona dovesti u nezgodan položaj – osjećao bi se izostavljenim među svojim vršnjacima i bio bi uvjeren da mu nešto nedostaje. Bio bi drugačiji od svojih kolega.

Djeci mlađoj od 12 godina nisu potrebni pametni telefoni – potrebni su im pametni i prisutni roditelji.

Trebalo mi je još dvije godine da shvatim da roditelj treba da postupa u najboljem interesu svog deteta, čak i ako to znači da će biti drugačiji od drugih. Strah od toga da bude drugačiji je očajnički razlog da se ne uradi ono što je detetu potrebno.

Kada je moj sin bio brucoš u srednjoj školi, izvela sam ga u šetnju. Kada smo izašli iz našeg dvorišta na trotoar na glavnom putu, okrenula sam se ka svom prelepom sinu i rekla: „Kao tvoja majka, pravim mnogo grešaka. Ali ne shvatam da su to greške sve do kasnije. Nikada nisam donijela odluku za koju sam u tom trenutku mislila da će te povrijediti. Do sada.

Znam da radim nešto pogrešno time što ti dozvoljavam da nastaviš da koristiš mobilni telefon. Siguran sam da bi bio srećniji u životu kada bih ti ga oduzeo. Bio bi prisutan. Možda bi imao manje kontakta sa vršnjacima, ali bi stvorio iskrenije odnose sa prijateljima.

Vjerovatno bi ponovo počeo da čitaš i umesto da živiš u sajber svetu, više bi koristio svoj mozak i srce. Trošio bi mnogo manje vremena koje bih inače mogao da provedem na kvalitetne načine – rekla je.

Oduzimanje mobilnog telefona

– Znam šta bi trebalo da uradim. Znam da bi trebalo da ti oduzmem telefon, ali neću. Mislim da je to zato što ne želim da se osećaš izostavljeno među svojim vršnjacima. Razlog se zove „Svi to rade“. Onda shvatim da nije toliko neuobičajeno da svi nešto uradimo, a tek kasnije shvatimo da je to veoma opasno i da može dovesti do zavisnosti. Kao pušenje; pre nekoliko decenija, svi su duvali dim od cigareta.

Sin je neko vrijeme ćutao. Nastavili smo šetnju. Onda je rekao: „ Negde sam pročitao da deca postaju sve depresivnija i pod stresom, a to je zbog telefona. Takođe je pisalo da manje razgovaraju jedni s drugima. Primetio sam da je to istina. Takođe sam pročitao da se Ed Širan odrekao telefona – dodala je.

„Zašto misliš da je to uradio?“

„Rekao je da želi da stvara umesto da samo gleda druge ljude kako stvaraju. I da želi da doživi svet svojim očima, a ne kroz ekran. Mislim da bih bila srećnija bez telefona. Ponekad se osećam kao da moram stalno da ga proveravam, kao da me kontroliše. Kao posao koji mrziš, ali si plaćen za njega, pa nastavljaš da ga radiš. Takve stvari. Ponekad me to zaista stresira.“

„U redu“, rekao sam.

I moj sin i kćerka su odlučili da prestanu da koriste društvene mreže i da imaju mobilne telefone samo za slanje poruka. Sačekaćemo do srednje škole da kupimo mobilni telefon za našu mlađu ćerku. Ne želimo da mora da se bavi „poslom“ u tako mladim godinama. Želimo da joj pružimo dar dosade kako bi mogla da otkrije ko je zaista pre nego što joj svoket kaže šta treba da bude.

Posao roditelja nije da usreće dijete. Naš posao je da dijete održimo ljudskim bićem.

Ovo nije priča o mobilnim telefonima, već o svesnosti. Hrabar roditelj osluškuje osećanja – i svoja i osećanja svog deteta. Hrabar roditelj radi ono što je autentično i istinski dobro za dete, čak i ako to nije u skladu sa kulturnom normom. Kada znamo šta našem djetetu treba, ne bi trebalo da se pretvaramo da ne znamo. U tome je suština”, prenosi Yumama.